Ro­žaj­ka Ner­mi­na Le­di­nić, ko­ja sa sed­mo­ro dje­ce ži­vi u ba­ra­ci od še­sna­e­stak kva­dra­ta, ape­lu­je na nad­le­žne in­sti­tu­ci­je da joj po­mog­nu u od­ga­ja­nju nje­nih ma­li­ša­na jer sa­ma ni­je u mo­guć­no­sti da pre­hra­ni dje­cu ni­ti da im obez­bi­je­di pri­stoj­ne uslo­ve za ži­vot.
Ona i nje­no sed­mo­ro dje­ce, od ko­jih naj­sta­ri­je ima 12 go­di­na, a naj­mla­đe par mje­se­ci, go­di­na­ma ži­vi usred šu­me na pe­ri­fe­ri­ji Ro­ža­ja u objek­tu bez vo­de i ku­pa­ti­la. Spa­va­ju, ako je to mo­gu­će, u jed­nom kre­ve­tu, jer u ba­ra­ci osim jed­nog le­ža­ja, špo­re­ta od ple­ha, te za­mr­zi­va­ča ogrom­nih raz­mje­ra i ne­što po­su­đa ne­ma ni­če­ga.
– I da ima­mo vi­še stva­ri mi ne bi­smo ima­li gdje da ih sta­vi­mo jer sku­če­no. Ra­ni­je smo ži­vje­li pod ki­ri­ju, a ov­dje smo do­šli jer ne mo­gu da po­red svih iz­da­ta­ka pla­ćam i za­kup sta­na – ob­ja­šnja­va Le­di­ni­će­va. Is­ti­če da su do lje­tos ko­ri­sti­li vo­du sa obli­žnjeg bu­na­ra u kom­ši­lu­ku, ali da od ka­da je ima­nje na ko­jem se na­la­zi iz­vor pro­da­to, to im je za­bra­nje­no. Nje­na ne­jač sa­da vo­du do­no­se sa uda­lje­ne če­sme. Dje­cu ku­pa u ko­ri­tu, a hra­ni ih, ka­ko ka­že, onim što do­bi­ja od do­brih lju­di jer da ni­je njih nje­na dje­ca bi po­mr­la od gla­di.
Ba­ra­ku Le­di­ni­ća osvje­tlja­va stru­ja ko­ju do­bi­ja­ju pre­ko ka­bla­ko­ji je raz­vu­kao je­dan od do­bro­tvo­ra.
– On je pla­tio za to 300 eura. Ka­bal ni­je po­sta­vljen na stu­bo­ve već na ko­če­ve, pa ne­ko re­dov­no oba­ra ka­bal na ze­mlju. Po­red to­ga, ka­bal je ošte­ćen na ne­ko­li­ko mje­sta, pa stra­hu­jem da mi dje­ca ne na­stra­da­ju. No­ći­ma ne spa­vam jer bri­nem da se zbog to­ga ne za­pa­li ovo kro­va nad gla­vom što ima­mo – kroz su­ze pri­ča Ner­mi­na. Ona mo­li nad­le­žne da ri­je­še njen pro­blem i za­mi­je­ne isje­če­ni ka­bal da ne bi do­šlo do tra­ge­di­je.
Le­di­ni­će­va je iz­ro­di­la sed­mo­ro dje­ce od vi­še su­pru­žni­ka, a već je u če­tvr­tom mje­se­cu trud­no­će i po osmi put će po­sta­ti maj­ka.
– Naj­te­že mi je što se če­sto po­ja­vlju­jem na su­du jer ni je­dan od oče­va mo­je dje­ce ne že­li da mi po­mog­ne oko nji­ho­vog od­ga­ja­nja, pa mo­ram sa­ma da se sta­ram o svoj dje­ci. Je­dan od mo­jih biv­ših su­pru­ga sa ko­jim imam dvo­je dje­ce i sa ko­jim sam po­no­vo trud­na, re­kao mi je da ga na­ša dje­ca ne za­ni­ma­ju i da mo­gu da ih dam u dom. Ni­sam ka­dra da se od­u­prem nje­go­vim na­pa­di­ma lju­bo­mo­re zbog če­ga i dje­ca i ja tr­pi­mo. Ne­ko­li­ko pu­ta sam se obra­ća­la po­li­ci­ji za po­moć – ka­že Le­di­ni­će­va. Pri­je bli­zu dvi­je go­di­ne uz pri­su­stvo me­di­ja, Le­di­će­vu je po­sje­tio pred­sjed­nik op­šti­ne, Ejup Nur­ko­vić, ko­ji je tom pri­li­kom obe­ćao da će im do­di­je­li­ti plac na ko­ji su hu­ma­ni­tar­ne or­ga­ni­za­ci­je iz No­vog Pa­za­ra pla­ni­ra­le da im iz­gra­de ku­ću. Ner­mi­na ka­že da se na to­me sve za­vr­ši­lo te da ih vi­še ni­ko od ta­da ni­je po­sje­ći­vao.
– Po­ku­ša­va­la sam ne­ko­li­ko pu­ta da do­đem do ka­bi­ne­ta pred­sjed­ni­ka Op­šti­ne, ali ta­mo mi je za­bra­njen pri­laz. Ži­vi­mo od 150 eura so­ci­jal­ne po­mo­ći, a Cen­tar za so­ci­jal­ni rad nam po­ma­že po­vre­me­no u na­mir­ni­ca­ma, dok nas osta­le in­sti­tu­ci­je za­o­bi­la­ze – ka­za­la je Le­di­ni­će­va. Ona je za­bri­nu­ta za sud­bi­nu dje­ce zbog bo­le­sti plu­ća od ko­je je, ka­že, li­je­če­na u Bre­zo­vi­ku.
– Stra­hu­jem od na­red­nog po­ro­đa­ja jer mo­že sva­šta da mi se de­si, pa ne znam ko će ta­da bri­nu­ti o mo­jim ma­li­ša­ni­ma. Ner­mi­na ka­že da dje­cu ne­će odvo­ji­ti od se­be ni po ko­ju ci­je­nu.
– Bi­la bih sreć­na sa­mo ka­da bi nad­le­žne in­sti­tu­ci­je za­kon­skim sred­stvi­ma pri­mo­ra­le oče­ve mo­je dje­ce da pla­ća­ju ali­men­ta­ci­ju. Ta­ko­đe tra­žim od lo­kal­ne upra­ve od­no­sno od pred­sjed­ni­ka Eju­pa Nur­ko­vi­ća da is­pu­ni obe­ća­nje ko­je je jav­no dao. Na­rod nam po­ma­že u na­mir­ni­ca­ma, pa vje­ru­jem da bi nam do­bri lju­di i hu­ma­ni­tar­ne or­ga­ni­za­ci­je obez­bi­je­di­le krov nad gla­vom – na­gla­ša­va Ner­mi­na.
Zbog uda­lje­no­sti ško­le do ko­je če­tvo­ro nje­ne dje­ce sti­žu pje­ši­ce, te zbog ne­mo­guć­no­sti da ih na put pra­ti i do­če­ku­je, tro­je ma­li­ša­na već dvi­je sed­mi­ce ne idu na na­sta­vu.
– Na ve­li­kim sam mu­ka­ma zbog sve­ga što me je sna­šlo. Osta­lu dje­cu ne mo­gu da po­ša­ljem u ško­lu jer se pla­šim da ih ne na­pad­nu psi lu­ta­li­ce – is­pri­ča­la je Ner­mi­na.
Iz po­li­ci­je je po­tvr­đe­no da je Le­di­ni­će­va tra­ži­la od njih po­moć i da su pred­met ustu­pi­li ODT u Pod­go­ri­ci.
– Ni­je nam po­znat is­hod tog po­stup­ka – re­če­no je u OB-u Ro­ža­je. Iz Cen­tra za so­ci­jal­ni rad je sa­op­šte­no da je Le­di­ni­će­va ko­ri­snik pro­gra­ma ak­tiv­ne po­dr­ške so­ci­jal­no za­štit­nih i dječ­jih pra­va, kao i psi­ho­so­ci­jal­ne i prav­ne po­dr­ške u ci­lju rje­ša­va­nja nje­nih pro­ble­ma.V.Ra.


Cen­tar po­sre­du­je u rje­ša­va­nju stam­be­nog pi­ta­nja

– Za­po­sle­ni u Cen­tru su u vi­še na­vra­ta obi­la­zi­li po­ro­di­cu Le­di­nić, ko­joj je po­red re­dov­nih pri­ma­nja pru­že­na jed­no­krat­na nov­ča­na po­moć – sa­op­šte­no je, iz­me­đu osta­log, iz Cen­tra za so­ci­jal­ni rad. Ta­ko­đe je re­če­no da ta usta­no­va u sa­rad­nji sa lo­kal­nom upra­vom po­sre­du­je u rje­ša­va­nju stam­be­nih uslo­va za po­ro­di­cu Le­di­nić.